Stara kineska izreka kaže “Novac je kao lišče opalo po travi u jesen. Treba se sagnuti i pokupiti ga.”
Moj jutrošnji lajk na negativan komentar na fan pejdžu koji održava jedna digitalna agencija izazvao je burnu raspravu na Tviteru i poziv na rat među digitalnim agencijama vrste pretežno social media. Pored ostalih iskorišćen je hash #konkurencija. Da zanemarimo sada dilemu da li treba da se suzdržavamo da negativno komentarišemo poteze kompanija, organizacija ili osoba čijim prisustvom na društvenim mrežama se bave ljudi koje znamo fokusirajmo se na pitanje konkurencije među nama koji se ovim poslom bavimo.
U Srbiji posluje oko 250 firmi i ustanova koje bi svi rado videli za klijente. To su tri operatera mobilne telefonije, banke, industrija piva, vode i osvežavajućih pića, malo mode, par brendova, IT firme i uvoznici elektronike… i to bi bilo to. To su oni koje vidite da se oglašavaju, za koje pretpostavljate da tu ima novca i da će nešto raditi na ili već rade na vebu pa i na društvenim mrežama. Posebna je priča da li treba da svoj razvoj i budućnost, ako spadate u digitalnu agenciju vrste pretežno social media, da vezujete isključivo za ovakve klijente. Ima tu dosta za i protiv.
Dakle to je 250 vaših potencijalnih klijenata. Da krenemo dalje. U APR-u je registrovano između 70 i 80.000 firmi vrste d.o.o. To su opet oni za koje bismo mogli pretpostaviti… čekaj malo. Znamo gde živimo i kakva nam je privreda ali hajde da pretpostavimo da bar 1% firmi u Srbiji, van ovih 250 veeeelikiiih dobro posluje, da nisu u kanalu. To daje dodatnih 750 targeta. Ukupno do sada 1.000. Pošto neko danas u Srbiji apsolutno ne sme sebi da dozvoli da u svom marketing miksu nema i internet a posebno ne društvene mreže svi su oni potencijalne mušterije.
Ostaju nam još ustanove (Vojska Srbije i Srpska pravoslavna crkva kao klijenti, zašto da ne), državne institucije, javna preduzeća, NVO, itd. Da radi lakše računice kažemo da ih je 200?
To je ukupno 1.200 potencijalnih klijenata dragi moji. A gde su na primer samo restorani. U Beogradu ima bar 200 napucanih restorana gde tanjir jela ne košta ispod 900 din. Neka njih bar 10% shvati da treba da budu na vebu (većinom i jesu) i na društvenim medijima. To je još 20 lakih klijenata.
Ali hajde da se zadržimo na onih 1.200 potencijalnih klijenate koji su ziceri. Koliko jedna agencija može da opslužuje klijenata? Ne više od 30 do 40, sa 45 do 50 paralelnih kampanja. Posle se gubi fokus, mašinerija postaje preglomazna i bolje je podeliti posao. Da bi se taj broj klijenata valjano opslužio potrebno je 30 ili više ljudi u timu a naše agencije u proseku broje tri do pet ljudi. Ali hajde da zamislimo da imamo agencije koje su sposobne da hendluju po 30 klijenata istovremeno.
Koliko je to potrebnih agencija dragi moji, koliko je 1.200 podeljeno na 30?
To je 40 agencija sa po 20 do 25 ljudi koje mogu paralelno da opsluže po 30 klijenata.
Imamo li ih? Naravno da ne! O kakvoj onda konkurenciji uopšte pričamo?
Hoće li bar tih 1.200 potencijalnih klijenata postati i ostvareni i kada? Vratite se na prvu rečenicu ovog teksta.
Slika je odavde, tekst je pun korisnih linkova na tekstove o dinosaurusima.
U svetu digitalnog marketinga “All in one”, “Full house” ili ti agencije koje (tvrde da) mogu da klijentimu pruže kompletnu i zaokruženu uslugu, ako ih uopšte ima, će izumreti kao i dinosaurusi. Prevelike su, trome, skupe za održavanje i poslovno neefikasne.
Budžeti koji se izdvajaju za digital su nekoliko puta manji od onih za klasičan marketing a obim posla neuporediv. Ukoliko ste još u neverici razmislite o situaciji da vam je klijent recimo fabrika keksa. Ovako na prvu loptu godišnji budžet u offline marketingu opušteno ide na bar pola miliona EUR a ako bi u digitalu doguralu do 50k mogli bi da se smatrate vrlo uspešnim. Bilo bi mi drago da me neko demantuje u komentarima.
Previše je u digitalu oblasti poslovanja, specijalizacija, tipova softvera, vrsta potrebnih znanja.. i prebrzo se menjaju. Uporedite na primer vrste softvera potrebnih da radite offline (Photo Shop, In Design, nešto za montažu filmova i par pratećih) sa disperzijom znanja potrebnih za celovitu uslugu u oblasti digitala.
Držanje svega što bi moglo da vam zatreba “u kući” je neisplativo. Ako krenete tim putem brzo ćete zapasti u minus, shvatiti da ne možete da pružite klijentima uslugu koju propagirate i … naći se tamo gde ste trebali da budete kada ste planirali poslovanje u ovoj oblasti. Shvatićete da vam je neophodna široka paleta pouzdanih podizvođača, saradnika, patnera…
Mnogi su se opekli traživši pravi put i mnogi ga i danas traže. Jedno od mogućih rešenja za koje se zalažem i koje primenjujem u praksi prikazaću u četvrtak u Zagrebu na konferenciju “Web strategija“. Ceo .ppt ide online odmah posle toga.
Tal Navarro (osnivač odseka za društvene medije u Adler Chomski & Warshavsky Group, Izrael) sutra gostuje na konferenciji „The Digital Impact“.
Njen primer pokazuje da su za uspeh u internet preduzetništvu potrebni učenje, rad (pored ostalog sama snima, montira i dodaje video grafike na svoje SM video klipove), praćenje trendova (Hej da li si probao Google+ i kako ti se dopada?), zanimanje za gadgete i druge novotarije (iPhone, tablet, ..) a ni boravak u Njujorku nije na odmet. Sem toga ovaj oficir Izraelske vojske sa tri godine odlsluženog vojnog roka radi i na svom personal brandingu [FB galerija].
Kaže da bi rado došla sutra na #DedaUp ali to zavisi i od plana koji imaju organizatori. Nadamo se da ćemo se družiti. Tal ima šta i da kaže i da pokaže.
Prvi post na ovom blogu posvećen je veb preduzetniku koji je na ustalasanom moru domaćeg interneta pokazao da se može početi ne od nule nego iz minusa i samo ljubavlju i požrtvovanim radom, uz mnogo uz put stečenog znanja i nebrojeno neprospavanih noći, ostvariti svoje snove a ostati u suštini čovek kakav si i bio pre zarađenog novca i stečene slave. Milioniti registrovani član Burek foruma samo je dodatni podsticaj za ustupanje prostora Ivanu Miniću na blogu Internet agencije.
Ne znam da li je neko od vas imao prilike da vidi američke drvene kućice i garaže koje su njihov sastavni deo, ali sigurno ste, makar u filmovima i pričama, čuli kako su te prostorije od svega nekoliko kvadrata, vlažne i mračne, razlog zašto danas imamo ovakav internet kakav imamo i zašto je Amerika najveća tehnološka sila sveta.
Sudbina je htela da nikad nisam imao garažu… Čak mislim da je to porodična tradicija, nekoliko generacija unazad.
Ipak, imao sam nešto što je dovoljno blizu… Sobu iznad garaže. Treba reći da sam od najranijeg detinjstva imao svoju sobu, svoj televizor, veliki radni sto, kasnije kompjuter. Nisam imao mnogo toga drugog što sam želeo, ali imao sam sve ono što mi je trebalo. Imao sam i razumevanje i poštovanje roditelja. Onu neophodnu slobodu da sve što hoću radim onako kako mislim da treba, dokle god su rezultati tog rada bili zadovoljavajući. Mislim da je, pored ogromne ljubavi koju su mi nesebično pružali i pružaju i dalje, upravo to što me nisu gušili i pokušavali da preko mene ostvare svoje neostvarene želje, njihov najveći uspeh i upravo ono što ih čini toliko dobrim roditeljima.
Postoji tu još jedna važna stvar, a to je da sam, u tih prvih nekoliko godina srpskog interneta, pre samog Bureka, dao sve od sebe da naučim što je više moguće, da pronađem ljude sličnih interesovanja, da postanem manje ili više aktivan, manje ili više cenjen član gotovo svih relevantnih internet zajednica i da naučim sve ono što čovek može da nauči kroz tuđa iskustva. Možda to i nije tako mnogo, ali ipak daje neku prednost na startu.
U okviru nagradne igre na eLitesecurity forumu dobio sam hosting i domen i, ma kako to danas izgledalo beznačajno, tada je to bila veoma vredna stvar. Pre svega – velika prilika, a prilike vrede samo onda kada se realizuju. Nažalost, od svih koji su tada dobili nagrade, mislim da sam jedini ja nešto od toga i napravio.
Zašto?
Neki ljudi su rođeni pod srećnom zvezdom. Čak i da ne uplate dobitni tiket, pašće im sa neba pravo u ruke. Za sve ostale, uspeh je neminovno posledica dugog i teškog rada. Mnogo odricanja, mnogo teških odluka, mnogo neprospavanih noći, mnogo kompromisa, mnogo odluka u korist svih, a na svoju štetu.
Od kako je Burek došao na svet, prošlo je skoro 9 godina. Mislite li da je to malo? Izračunajte da je to više od 3.000 dana, više od 75.000 sati, više od 4.500.000 minuta, sekunde da i ne brojimo.
Uspeh je posledica velikog rada, koju dočekaju samo dovoljno uporni. Ono što je još teže je održati pravi kurs, nastaviti napredak koji dovodi do zadovoljavajućih rezultata. Ako slušate priče ljudi koji su hazarderski išli na sve ili ništa i dobili sve, moram samo da vas podestim na početak pasusa i činjenicu da postoje ljudi kojima se, zasluženo ili ne, desi čudo. Da pripadate njima, savet vam ne bi bio potreban.
No, da se vratim na sobu iznad garaže. U njoj su se prethodnih godina dešavale mnoge bitne stvari. Slavlja i krize. Lepi trenuci nekog člana tima, čak i virtuelnog, lepi su celom timu. Krize jednog, krize su svih. Gde čovek može dobiti bolju potporu nego među svojima. U svojoj sigurnoj bazi. U toj sobi, za ovih devet godina, bio sam rame za plakanje, podrška, kritika, sudija, policajac, general pred bitku…
Danas, zapravo poslednje dve godine, tu sobu je zamenila kancelarija. Mada, ne baš u potpunosti. Jer, Burek je način života. Burek nije posao od 9 do 17, nije ni od 7 do 20, Burek je 24/7, svih 365 dana u godini.
Web 2.0 doneo je sajtove koji se sami razvijaju, tj. sami rastu, ne mora autor da proizvodi sadržaj. U toj definiciji nedostaje samo jedna stvar, a to su ljudi. Sajtovi se ne razvijaju sami, razvijaju ih ljudi, oni su ti koji kreiraju atmosferu, oni su ti koji grade odnose.
A gde je tu novac?
Novac uvek dođe. Ko ga čeka ili juri nikada ga ne stigne i ne dočeka, iako mu je pred očima. Nikada ga ne uhvati, previše zaslepljen idejama, velikim brojevima i malim ljudima.
Lično, najviše volim da pričam konstruktivno, idealno da se dobacujem argumentima i idejama sa ljudima, da diskutujemo o tome u najboljem smislu reči (a što bih inače otvorio forum?), zato i ne bih previše ovde pričao, ali poručiću vam jedno – nema povlačenja, nema predaje!
Prvi put kada je trebalo napraviti korak i preći sa neke relativno pristupačne hosting varijante, na svoj server, uz obavezni trošak od par stotina dolara mesečno, a uzevši u obzir da prihoda nije bilo, kao ni realnih izgleda da ih bude, došli smo na prekretnicu. Odustajanje bi obrisalo dve godine rada u tom trenutku, a iz ove perspektive u velikoj meri promenilo ovo naše malo web nebo. Nismo odustali, gurali smo uprkos svemu, pozajmili, potražili način da zaradimo dodatni novac (što su nam omogućile upravo veštine koje smo razvili zahvaljujući Bureku). Nekoliko godina kasnije, Burek je postao deo velike medijske grupacije, dobio zasluženi prostor za razvoj i mnoštvo mogućnosti. Takav događaj je, verujem, idealan da čovek poleti, pretera i izgubi nit. Ja to nisam dozvolio, zapravo, učinio sam upravo sve da napravim valjan i realan plan razvoja, da na, u tom trenutku, najbolji meni poznat način iskoristim priliku. Danas znam da je i to moglo bolje, ali verujte, najvažnije je da ipak pokušate ostati na zemlji. Najveća greška je da kada vam se otvori mogućnost, ono što dobijete potrošite pokušavajući sebi da nadoknadite sve ono za šta ste bili uskraćeni, i sve ono što ste želeli godinama. To nije prilika da zaposlite sve prijatelje, da kupite auto čije održavanje ne možete platiti, da zloupotrebite trenutak i prokockate priliku. To sebi nemojte dozvoliti. Nemojte se opustiti, jer da smo se mi opustili posle 100.000 članova, nikada ne bi videli prvi milion koji smo proslavili pred praznike. Dobar rezultat je samo podstrek, dodatni motivator, a ne izgovor za smanjivanje gasa.
Parafraziraću odličan citat koji sam prošle godine pročitao – Preduzetništvo znači proživeti nekoliko godina onako kako većina ne želi, da bi ostatak života živeli kako većina ne može.
Sada ide onaj deo kada ja vama otkrivam kako da uspete. Umesto da pišem esej, podeliću sa vama nekoliko omiljenih citata, kojima sam se, u prelomnim situacijama, vodio.
Management is doing things right; leadership is doing the right things. (Peter F. Drucker)
U jednom od najlepših filmova Al Paćina, Miris žene, on, kao slepi potpukovnik Frenk Slejd, u odbrani svog štićenika kaže između ostalog i to da je on, kao i svi mi, uvek znao koji je pravi put, ali nikad nije njime krenuo. Razlog? Prosto, bilo je preteško. Jeste teško ali vredi. Forma bez suštine ništa ne vredi, a suština bez forme, iako možda estetski zakinuta, vredi daleko više.
Don’t tell people how to do things, tell them what to do and let them surprise you with their results. (George S. Patton)
Ostavite ljudima prostora da dišu, motivišite ih na pravi način, za početak ličnim zalaganjem, i budite sigurni da će vas iznenaditi. Ne svi i ne uvek, ali i to je lekcija koju trebate naučiti – ne postoji savršeno, ali svaki napredak, makar i mali, razlog je za podršku i pohvalu. Želite mnogo, stremite najvišim ciljevima, ali ne očekujte čuda. Ostavite dovoljno prostora da se radujete pozitivnom ishodu, ne dozvolite da sve što se dešava bude razočarenje zbog nerealno visokih očekivanja.
I don’t play against a particular team. I play against the idea of losing. (Éric Cantona)
Autor ovog citata direktno je zaslužan za to što ja danas gledam i volim fudbal, što navijam za Mančester Junajted. Eric Cantona je prgavi, supertalentovani Francuz koji je tokom cele karijere imao ozbiljan problem sa takozvanim autoritetima. U mnogo navrata bivao je suspendovan iz klubova, u reprezentaciju nije pozivan zbog sukoba sa trenerima, nekoliko puta nosio se mišlju da napusti fudbal. Onda je otišao u Englesku, gde kao Francuz nikako nije mogao biti dobrodošao. Bio je već u zrelim godinama, ali je konačno naišao na okruženje koje ga je razumelo i dalo mu dovoljno prostora. Igrao je samo tri godine, napravio od nekih momaka ljude, ljude koji i danas nose taj klub… Nije pravio kompromise, ginuo je na terenu, dao je sve sto je imao i što je godinama čuvao… Za tri godine postao je najveća legenda najvećeg kluba na svetu… Petnaest godina od povlačenja, njegovo ime i dalje odjekuje stadionom.
Beket ili Roki, odlučite sami, ali pad ne znači ništa, pad je samo prethodnica usponu. Nije važno koliko jako možete udariti, važno je koliko jak udarac možete da primite i ostanete na nogama. Nije važno koliko ste puta poklekli, važno je koliko ste puta nakon toga ustali i nastavili dalje nesmanjenom žestinom.
You have to learn the rules of the game. And then you have to play better than anyone else. (Albert Einstein)
Krajnje jednostavno – potrebno je i dovoljno biti najbolji. Kako to nije uvek moguće ili bar lako izvodljivo, na svakome od nas je da se trudimo da budemo najbolji mogući u datom trenutku. Da damo sve od sebe da ljudima oko sebe pružimo neku vrednost zbog koje će oni, ili bar dobar deo njih, poželeti da tu mantru prenese dalje.
Rule #1: Use your good judgment in all situations. There will be no additional rules. (Nordstrom’s Employee Handbook)
Taman kada pomislite da ste “otkrili toplu vodu”, pronađete da je neko već rekao to što želite na najbolji mogući način. Nema potrebe objašnjavati i bilo šta dodavati.
Za kraj, preporučio bih vam obaveznu literaturu za čitanje. Ne sumnjam da su mnogi od vas to vec učinili, ali ne smeta da pročitaju još mnogo puta Malog Princa Antoine de Saint-Exupéry-a.
Ne treba vam više od sat vremena, pronađite ga i pročitajte.
Ako vam ne promeni život, sigurno će vas naterati da se zamislite.
Stara kineska izreka kaže “Novac je kao lišče opalo po travi u jesen. Treba se sagnuti i pokupiti ga.”
